Bio je to jedan od onih dana koje nazivamo sudbonosnim, kada se reka mog života, puna brzaka, virova i neočekivanih vodopada, umirila i ponudila talase koji miluju. Čekao sam taj dan uzbuđeno i sa radosnom slutnjom u mislima. Planirao sam obaveze prema tom danu, svakodnevno sam pričao o predstojećem putovanju u Kragujevac, u Šumarice. Hvalio sam se. Dodavao sam rečenice koje liče na početak molitve, kao da želim da odagnam sve zle duhove koji bi mogli da pomute radost i pomrse staze. I puteve gospodnje učine neprohodnim. Često kažem: Dogodilo se slučajno, i – postidim se, kao da sam ružno opsovao. Nije bilo slučajno. Ništa pod nebeskim svodom nije slučajno.
Obećanje u vojsci
Moj slučaj nije bezrazložan, ima u njemu pravilnosti. Sve je počelo u glavi Marka Simića, mog druga iz vojske. Na dan četvrtog rođendana njegovog sina častio je društvo u kasarni. Rakija, šumadijski meze-tluci i torta sa koje se širila toplina rođendanskih svećica. Ispunjavala je naša srca snažnom verom u smisao i lepotu življenja. Ulivala je nadahnuće koje me nikada nije napuštalo. U četiri i osamnaest Marko je ustao i otvorio prozor.
– Sada ih moj sin gasi! Tamo daleko, u Srbiji, u Šumaricama!
Istog trena nestalo je plamena. Napolju, nad Sarajevom, ne beše ni daška vetra. Stajali smo, zatečeni čudom koje se dogodilo. Kao omađijani. Marko se prvi povratio. Obećao je, kao da daje zakletvu, da ću biti njegov najdraži gost kada jednog dana bude ispraćao sina u armiju. Iznenadio me je. Bili smo najbolji drugovi, ali me je sve prilično uzbudilo, dotaklo. Brzo sam odgovorio:
– Marko, ovo će biti moj poklon tvom sinu! – izvadio sam sjajan, vredan džepni sat sa grbom Srbije i ugraviranim slovima zakletve srpskog vojnika. Taj sat je moj pradeda naručio negde u Kalifomiji, pre polaska na Solunski front. Prošao je sve puteve srpske vojske. Njegov sin, moj deda, nosio je sat kao amajliju u Drugom ratu. Poklonio gaje mom ocu. Onoga dana kada sam otišao u vojsku, otac gaje poklonio meni. Verovao sam da će se naše druženje nastaviti i posle vojske. Ne beše tako.
Čudne su sudbine i putevi ljudski, staze i bogaze. Marka nisam video ,ali ga nisam ni zaboravio. Sačuvao sam u riznici sećanja i uspomena to vojničko popodne, jedan od retkih zlatnika neuništivog sjaja mojih skupo plaćenih ili u bescenje ra-sprodatih godišnjih doba i godina. Ne zaboravljaju se dani kada su snažna, iskrena osećanja ispunjavala naše duše. Srećom, a to je zaista sreća, majci sam ispričao priču iz vojničkih dana.
Ponekad bi me upitala da li se čujem sa drugom iz vojske.
– Nismo se dugo čuli! – lagao sam saginjući glavu. Stideo sam se iako je treperila nada. Srešćemo se negde i nekada. Slutio sam da sve još nije pokrio zaborav, kao kad dođe kraj. Još me je grejao plamen onih svećica, podsticao me je da ne klonem duhom. To je bilo najvažnije. Tada i svih narednih godina.
Posle vojske, u zavičaju, nije bilo mogućnosti a ni volje da se život tka po meri sopstvenih želja. A šta znači želeti ako bilo koja slučajnost jednu našu želju može da zameni drugom? Hteo sam da studiram. Doputovao sam u Beograd i krenuo prema zgradi Ekonomskog fakulteta.
Put u Nemačku
Na pešačkom prelazu sa senovi-te na sunčanu stranu Karađorđeve ulice sretoh Žiku Resavca, druga iz vojske. Zastao sam. Zastala je i kolona automobila iako je na semaforu bilo zeleno svetio. Tako je to kada se iznenada ugleda drago lice prijatelja koji ne može da sačeka. Stojte, galije drumske! Trubite radosni sastanak! Pozvao me je da negde popijemo piće.
-I ti hoćeš da studiraš! – iskreno se začudio. – Da studiraš ekonomiju u zemlji koja propada! Šta ćeš da naučiš? To ti je isto kao da odeš u zemlju slepih da učiš slikarstvo. Od koga da naučiš? Ko će da pogleda tvoje slike?! Vidiš li da sve propada… Ne važe zakoni ekonomije!
Mene je lako pokolebati. Hteo sam da studiram jer tako produžavam lako podnošljivu dosadu školskih dana i bezbrižnost svih proteklih godina, i one jedne, vojničke. Nisam imao želju ni ambicije u vezi sa predavanjima koja valja slušati, sa knjigama koje se moraju čitati i ispitima. Lako bih odustao. Moj drug je bio ambiciozan. Znao je šta želi i kako da ostvari svoje želje. Resavac se hvatao u koštac sa životom.
– Znaš da moji rade u Nemačkoj. Idem kod njih, a ne bih da budem sam. Dobro bi mi došao neko takav kakav si ti!
Ćutao sam. Nisam naučio da sam donosim brze odluke. On je to protumačio kao slabost koja brzo prođe.
– Šta je, Sremac? Ne možeš bez Fruške gore i rečica koje se uliva-ju u Dunav. I tamo je Dunav! Sve će to, kao i mi, otići u Crno more! Ali bar da plovimo kad se ploviti mora! Nego, vidim da imaš dokumenta. Hajdemo u ambasadu!
Tada je moglo tako. Za jedno prepodne. Poslušao sam Resavca i posle nekoliko dana otišao sam sa njim u Nemačku.
Tugovao sam. Resavac je rekao da je to dobar znak. Kao deči-ja bolest. Svi koji odlaze brzo to odboluju. Posle neće da se vrate. Naviknu se.
– Mućni malo tom glavom! – rekao je Resavac. – Tako se leći tuga. To je terapija Glavu, kao i lek, pre upotrebe treba promućkati!
Odmah sam se zaposlio i zarada je bila dobra, veća od one koju sam očekivao. Bio sam zadovoljan. To je bilo dobro. Loše je bilo to što sam živeo i radio sa našim ljudima koji behu štedljivi i zaokupljeni svojim porodičnim brigama i radostima. Ja sam bio sam. Bio sam tužan, posebno kada bih se posle kratkog boravka u zavičaju vratio. Otišao sam s namerom da se jednoga dana vratim. To je bila moja greška Kada jednom odeš, nemoj nikada da se vraćaš! Onda, u trenutku kada sam bio sasvim blizu odluke da kupim kartu za voz do Rume, krenuh u šetnju ulicama grada. Može biti da je poslednja, tako sam se osećao.
Ophrvan nostalgijom, zastao sam ispred jednog bioskopa. Privukao me je naslov i fotografije dobro poznatih glumaca. Prikazivao se naš film i morao sam da ga pogledam. Zatražio sam jednu ulaznicu za bolje me-sto u parteru. Upitao sam na srpskom, a da loga nisam bio sve-stan. Blagajnica je bila u crvenom džemperu, kratkoj, kožnoj suknji i čarapama koje su isticale lepe noge. Izgledala je vrlo privlačno. Naoko vesela i bezbrižna, lako je pocrvenela. Pomislio sam da me poznaje. Ponovo sam pogledao njeno lice. Oči su joj bile umiljate.
Baš smo se pronašli
– Zemljače, ako ima neka rasparena, pokloniću ti je! – odgovorila je. Naše devojke se obično ne javljaju zemljacima koji na prvi pogled ne odaju poverenje i uspešnost. To sam naučio. Ona mora da je brzo shvatila ko sam. Bezazlena lutalica u mislima i po ulicama grada. Devojke vole društvo takvih, bezopasnih i bezazlenih, kakav sam ja.
– Ima mnogo rasparenih ljudi i neparnih kombinacija, zemljakinjo! – dopao joj se moj odgovor.
– Da, da Možda smo ti i ja takvi! – rekla je. Vratio sam ulaznicu.
– Neću u bioskop! Nisam više neparan. Sad sam nula i od mene se više ništa ne može oduzeti!
Slatko se nasmejala. Baš je bila vesela i bezbrižna.
– Dobro, ovo ću shvatiti kao čašćavanje. Meni se baš gleda ovaj film!
1 meni se gledao taj film. Ali sam je ipak pozvao na večeru.
– Ima jedan restoran na Dunavu, sličan onom kod Sremskih Karlovaca! Ispod Fruške gore! -kad god hoću da se đopadnem, spominjem Dunav, Srern i Frušku goru. Ne znam zašto. Mnogima je to privlačno. Osećao sam da je dobra devojka. Da me podsliče. Da mi nudi deo nečega, valjda ljubavi i srećnijeg života; baš onaj deo koji meni nedostaje da bih mogao da uzvratim. Prihvatila je poziv i proveli smo lepo veče. Biće lepo sa njom, sa Ivanom – naslutio sam prvog dana Baš smo se pronašli. U pravi čas! Zabavljali smo se sanja-reći i planirajući, nekoliko meseci. Nisam hteo da se vratim! Kuda bih pošao i otišao bez nje? Nisam se usudio da je pitam o planovima za budućnost. Odlagao sam pitanje čekajući zgodnu prililku. Prošlo je još nekoliko nedelja.
Onda sam se u jednoj težoj saobraćajnoj nesreći povredio. Nisam joj se javio. Nisam želeo da me gleda onako unakaženog. Da je vidim uplašenu i zabrinutu, sa tamnim kolutovima ispod plavih očiju i pomislim da se i ona bori sa sobom tragajući za mestom gde je nastala pukotina. Neka ovako brine i traga. Neka misli da mi se nešto dogodilo. To je bolje nego da me pronađe i uveri se da se zaista dogodila nesreća. Ne bih mogao da podnesem da me ostavi a ni da je gledam kako se dvoumi, muči.
Medjutim, imao sam sreće jer je sve samo na prvi pogled izgledalo strašno. Oporavak je bio brz, ali skup. Nisam znao da se usluge estetske hirurgije toliko naplaćuju inače bih ostavio ožiljke na licu. Posle sam dobio priličnu svotu na ime osiguranja. Bio sam zadovoljan. Uvek dobijem više nego što očekujem.
Odlučio sam da se vratim u Srbiju, ali ću prvo da pronađem Ivanu! Neću bez nje. Obišao sam sva mesta na kojima bi mogla da bude. Pitajući ljude, naše retke zajedničke poznanike, sreo sam Resavca. Nije znao da mi kaže gde je ona.
Povratak u zavičaj
– Ti si sazreo za povratak! Ovde više ništa i više nikoga nećeš naći! I ja se vraćam. Ulažem u ugostiteljsivo i baš je dobro šio sam le sreo. Ne mogu sam, a dobro bi mi došao neko kakav si li!
– Zašlo ulažeš tamo? Znaš kakva je situacija u Srbiji – začudio sam se.
– Nego gde! Ovde? Pa ko će ovde da ostavi novac u kafani? lamo se više troši i više može da se zaradi za kratko vreme. Smislio sam dobar plan!
Pristao sam. Brzo smo se dogovorili. Naučio sam da odluke donosim brzo i da se ne kajem kada shvatim da sam pogrešio. Vratio sam se u Srbiju, odlučno. Da se više nikada ne vratim.
Ivanu nisam pronašao i nisam prestao da mislim na nju. Možda joj se nešto loše dogodilo i sada mi
vraća istom merorn, na isti način. A možda nije tragala za mnom. Dobio sam ono što sam zaslužio. Ja uvek ”dobijem” ono što tražim.
Snašao sam se u tom poslu. Pronašao sam onu lako podnošljivu dosadu davno prošlih, školskih i vojničkih dana. Zarada je hila dobra Prijalo je, godine su prolazile, a ništa se veliko, uzbudljivo ni značajno nije dogodilo. Uspavao sam se kao mečka u poznu jesen. Odlagao sam ženidbu, putovanja, gradnju kuće. Sve sam odložio. Majka me je opomenula:
– Poručio ti je onaj drug iz vojske da petog septembra ispraća sina u vojsku! Znaš li ti koliko je godina njegovom sinu? Devetnaest!
– Peti septembar! – ponovio sam. Kako je sve lako brzo prošlo, pitao sam se. Ali sam se oraspoložio i bio sam srećan što me drug iz vojske nije zaboravio. Uzbuđenje me nije napuštalo. Slutio sam nešto veliko, sreću i radost. Nisam žurio. Ona nesreća u Nemačkoj, baš kada sam bio srećan sa Ivanom, bila mi je opomena da ne letim previsoko! Samo da dočekam taj dan, šaputao sam kao molitvu. Posle ću da se ženim. Zaboravio sam da meni slučaj, začas, jednu želju zameni drugom. Nisam se javio Šumadincu. Šta znači jedan telefonski poziv ako kasni desetak godina?!
Nestrpljivo sam čekao peti septembar. Živeo sam za taj dan.
U Kragujevac sam stigao autobusom kasneći kao što uvek kasni onaj koga željno očekuju. Znao sam da je stadion ”Radničkog” u Šumaricama. Tu sam zastao, uzeo olovku i komad kartona.
”Do kuće Simića. Na ispraćaj!”, napisao sam i podigao do visine očiju čoveka koji sedi za volanom. Čekao sam neobično dugo. Gotovo čitav sat. Onda se zaustavio jedan auto. Na prozoru sam primetio žensku ruku. Mahnula mi je dozivajući me da priđem. Bila je sama,
u večernjoj, crveno-crnoj kombinaciji lakog sakoa i suknje pripijene uz telo. Danas se žene oblače lako da se ne može zaključili kuda idu: na posao, plažu ili u pozorište, na svadbu, svoju ili komšijsku! Ja sam bio obučen kao neko ko žuri jer kasni na venčanje.
– Vi sigurno idete na ispraćaj kod Simića? – upitao sam.
– Da! Simićka radi kod mene. A vi ste sigurno neki rođak?
Osmotrio sam je. Bila je zbog nečega veoma uzbuđena
– Ne, ja sam drug iz vojske. To je jedno davno dalo obećanje!
Usporila je. Sačekala je da se auto zaustavi i onda se okrenula meni. Skinula je zelene naočare, uzdahnuvši.
– Ima mnogo neparnih kombinacija i rasparenih ljudi, moj zemljače! Pa, gde si ti dosad?! Sremac! Moj dobri Sremac!
Konačno sam je sreo
Gledao sam netremice u plave oči koje su se punile suzama. Osetih toplinu. Sreli smo se! Pronašao sam Ivanu! Ili je ona, tragajući, uspela da pronađe mene, Sremca! Ispunila se moja davna želja koju više nijedan slučaj ne može da zameni nekom drugom željom.
– iMožda smo samo ti i ja takvi! – odgovorio sam boreći se sa suzama Znam daje to slabost, ali divna i slatka slabost koja ne ponižava.
– Možda ti i ja više nismo takvi! – ponovila je. Reče da je znala da ćemo se sresti.
– Ispričao mi je Simić za druga iz vojske. Shvatila sam da se radi o tebi. Zato sam ovako požurila. Još nije ni dva sata!
Kao da se nismo rastali pre nekoliko godina! Kao da se ništa nije dogodilo. Nije pitala gde sam bio tolike godine. Nije tražila objašnjenje ni razloge. Ni ja ne upitah nju. Potapšala me je po ramenu i ja spustih poljubac na njen obraz. Uzvratila mi je. Njene usne bile su tople. Zadrhtao sam.
I drhtao sam sve dok me nije pomilovala po ruci. Nasmešila se i rekla:
– Idemo! Dugo se nismo videli, ali šta je bilo, bilo je. A šta će sa nama da bude, e, to sada samo od nas zavisi!
Rekoh joj samo da nisam želeo rastanak i da nije bilo dana kada nisam mislio o njoj.
– Godinama živim za susret sa tobom. Za ovaj dan! – onda sam zaćulao. Ponekad ćutanje kazuje više od reći. Milovali se naši dlanovi i preplilali naši prsti umesto reći koje behu nedovoljne da sve iskažu i prenesu. Sve što smo želeli i osećali. Sve ono što jesmo ili možda nismo. Kada smo stigli,šurnadijske trube zasviraše nešto što mi se učini kao pesma iz mog kraja.
Prišao mi je Marko, drug iz vojske.
– Pa, gde si ti, Sremac? Dugo se nismo videli! – uzviknuo je radosno, bez čuđenja koje obično prati takve susrete. Sasvim obično. Kao da smo se juče rastali! Jer, još su gorele sveče prijateljstva naših srećnih dana. Jer nikada ne umire plamen, nego sveča! Bio sam sveslan činjenice da odmiče dan koji sam čekao. Dan ispunjenja želja. Ne dam da prođe uzalud, tek tako! Više se nikada neče vratiti. Ivana je stezala moju ruku. Opominjalo nas je varljivo iskustvo prohujalih godina. Srce je slalo poruku srcčnog dana: Nije iskustvo ono što nam se događa; to je ono što činimo sa onim što nam se događa! Poslušao sam prepuštajući se zagrljaju, poljupcima i pesmi koja podstiče.
– Zaustavite Dunav i kazaljke stare, ovo je pesma moja i pesma moje drage… – čulo se sve jače. Prilazili smo šatoru iz kojeg su dopirali zvuci i reči. Za Sremca, druga iz armije! I za Ivanu! Neko je hteo da to bude za nas. Svi prisutni kao da su znali ko sam ja i ko je Ivana i šta nam se danas dogodilo. Srdačno su nas dočekali.
– Zbunjena sam. Ne znam šta sve ovo znači – reče Ivana.
– Samo hrabro i polako! – odgovorili. – Prvo da se pozdravim sa vojnikom! Posle čemo da zaigramo i sve ću ti reći!
Opipao sam onaj stari sat u džepu. Kucao je sve jače.
(ljubavne-price.com)
