To što te nikome ne spominjem ne znači da sam te zaboravila, baŠ suprotno, još mislim na tebe. Istina, ne kao pre, ali prisutan si. Iako nisam želela obeležio si me, promenio, naterao da odrastem. Sada sam svesna zlobe oko sebe i znam da joŠ o tome moram da ucim.
Godinaa , 2011/12-… Imala sam njega, mirno more i sigurnu luku kada se bure pojave, bio je tu i kada mi nije trebao, a onda sam samo poželela da odem. Okrenula se i otišla, neznajući da će me put kojim idem voditi do osobe koja je njegova totalna suprotnost, do onoga koji će mi tlo zavrteti i zbog koga sada ovo pišem. Da, želela sam neku promenu, nekoga ko će me naterati da mi srce zebe, da gorim od ljubomore i želje da bude tu… Vrtoglavom brzinom sam i dobila željeno, samo sto je on već bio nečiji. Verovatno ga je ona poželela mnogo pre mene.
13. 08. 2011- Noć promena
Pre nego što opišem naš susret, red je da objasnim kako je uopšte do njega došlo. Dan kao i svaki drugi, sedim za kompijuterom i pregledam naslovnu stranu, ništa zanimljivo… Tada vidim da je online, Stefan, dečko sa kojim se nikada nisam dopisivala, ni ne znam otkud mi u prijateljima. Radoznalo mu pregledam profil, ima šta da se vidi, gomila različitih devojaka koje mu svašta objavljuju na zid, fudbaler, i sve je jasno, ne želi ništa za stalno. Izlazim sa njegovog profila i nastavljam da tražim nekoga sa kim bih se dopisivala. Tada, po prvi put, on se javlja!Nisam mogla da verujem, koja sudbina ili samo puka slučajnost? Naše prvo dopisivanje je bilo bas zanimljivo. Pošto sam bila u njegovom gradu predložio mi je da se vidimo, ta direktnost me nije začudila jer je išla uz moj prethodni zaključak o njemu. Bez suviše razmišljanja sam pristala. Ponavljam, želela sam promenu, divlju strast!
Trebali smo da se sastanemo u 19h, kada on završi sa treningom. Ne znam ni sama šta sam sve osećala dok sam čekala vreme za polazak. Strah pomešan sa srećom, želju i radoznalost, tako je uvek bilo sa njim, nikada nije samo jedno osećanje bilo prisutno, uvek vrtlog emocija i ja izgubljena u njemu. Krećem, za susret zna samo sestra, Aleksandra, ali nju to nije mnogo ni zanimalo, kao ni mene sta će mi ko reći. Idem ulicom, a kolena klecaju, osećam kako mi krv ključa i „udara“ u glavu, tlo ne osećam i ne razmišljam. Stižem, ali ga ne vidim. Da me nije ispalio? Gledam u telefon, stigla sam na vreme… Podižem glavu i vidim ga, maše mi telefonom preko puta ulice. Prilazim mu i bila sam gotova!
Osmeh i pogled deteta, malo je reći da sam omamljena. Sve ono što mi je nedostajalo u prethodnoj vezi mesecima, ovde sam osetila za par minuta. Prošetali smo, a onda seli na obližnju klupicu. Drhtala sam. Samo sam ga slušala, taj glas mi je mnogo prijao, bez obzira šta je tada govorio. A onda sam morala da se vratim u realnost i shvatim da mi upravo nabraja razloge zašto ne želi vezu, već zezanje. Pošto sam očekivala ovo rekla sam mu da se ne slažemo po tom pitanju i da je bolje da potraži negde drugde. Nije se bunio, naprotiv, bio je razuman i miran, rekla bih savršen.
Ispratio me je i na rastanku poljubio u obraz, zbog tog poljupca sam ostala bez daha. Priznajem da sam bila razočarana sto sam bila u pravu u vezi njega, ali šta sam mogla? Verovala sam da se priča tu i završava, ali on je imao drugačiji plan. Par sati nakom našeg rastanka javio se. Priču je započeo krajnje neobavezno, i ponovo pitanje da se vidimo, što sam vešto izbegla. Zbog straha, najviše… Plašila sam se da neću moći da mu odolim, da ću napraviti grešku koja će me skupo koštati, da ću pogaziti sebe… Samo dva dana posle toga, ništa od ovoga mi nije bilo važno! I tako narednih godinu dana.
15. 08. 2011- Noć greha
Bio je uporan i sladak, a koja bi devojka tome odolela? Znao je šta treba da kaže, kako da se nasmeši da bi te razoružao. Uspeo je ono što nijedan pre njega nije, da mi pomeri tlo i navede me da ćutim znajući da laže, da me ubedi da ne mislim na nju, na onu kojoj pripada, čijim se dečkom zove.
Veče je bilo prelepo, leto je samo po sebi romantično, pa mi nije bilo teško da i sama poverujem u „magiju“. Sećam se, mesec kao dukat na vedrom nebu, a njegove oći gledaju me. Bio mi je tako blizu da sam osećala njegov parfem svuda oko nas, glas mu je bio umirujuće nežan da nisam mogla ništa drugo nego da potvrdno na svaku reč klimam glavom. Želela sam ga bez razmišljanja o posledicama, a to nije svojstveno meni. Promenio me je, za kratko vreme sam postala njegova marioneta. Žao mi je što sam to dozvolila, ali svako ima nekog „Stefana“ kome ne može ili ne želi da odoli. Nisam bila ništa drugačija od drugih, ni jača, a ni slabija, jednostavno sam bila zaljubljena.
Ruke su mu klizile po meni, nežno, lagano. Govorio mi je tako slatko, ljubio me je kao da mi je prvi, i bio je, moj prvi greh! Taj prvi put je bio čaroban, i nijedan više posle tog. Ne mogu da opišem svoje osećaje u tom trenutku, razumeće samo neko ko je to i osetio. Ne postoji juče, sutra, vreme stoji u tom trenutku i za nas. Nema vremena za kajanje, samo užitak i on.
Posle toga samo smo se čuli, ali se nismo videli pošto sam morala da se vratim u selo. Trebala sam tada da prekinem to, dok mi još nije stalo, dok sam imala priliku da ispravim grešku, ali đavo ti ne da mira, a ni on. Onda BG, pa fax, i prošli su meseci… Stigao je i Novembar. Za sve to vreme smo se čuli, kao da samo zajedno. Volela sam njegove poruke, cak i te svađe. Volela sam taj inat koji je budio u meni, ali i te reči koje su me naizmenično dizale i spuštale. Volela sam i to što nije bio moj, što mi je bio zabranjen, a samim tim i primamljiv.
04. 11. 2011- Noć priznanja
Novembar, hladan i snežan, a ja gorim od želje da ga vidim! Prošlo je toliko vremena i osećaj kao da je prvi put, sve ponovo proživljavam. Vidim ga i srce tuce tako glasno da imam utisak da ga čuje i da mi se zato onako smeši, kako samo on zna. Prilazi mi, a ja nemam snage da se pomerim. Priča mi, ne čujem ga, samo osećam da je tu. Drhtim, jeza mi struji kroz telo, i tako svaki put narednih godinu dana!
Ponovo sam bila njegova, zato smo se i vidjali… Nije mi smetalo, želela sam da je tu po bilo koju cenu. I tada, te noći sam shvatila da ne mogu bez njega, da se nešto promenilo, da sam se ja promenila.
Posle toga sam smišljala najgluplje razloge samo da odem u Kragujevac, da ga vidim na par sati. Neću reći da sam mu padala pred noge, opirala sam se, nije uvek bilo kako je on želeo, ali sam osećala, a žena je najslabija onda kad voli.
31. 12. 2011- Noć suočavanja
Da, doček Nove godine… On, Ona i ja na istom mestu, i to u kući, u sobi gde smo spavali. Koja ironija. Ali i to je valjda moralo da se desi.
Nisam htela nigde da idem za Novu, želela sam da budem u kući, sa Aleksandrom i Katarinom, da pijemo, pričamo i to je to. Međutim, par dana pred sam doćek, pozvale su mi i rekle da idem sa Kacom na kućnu žurku, da će tu biti i Stefan… Da neće biti sam, sama sam shvatila. Ta činjenica me je dotukla. Videću ih zajedno! Znala sam da će se on ponasati kao najbolji dečko na svetu, da će za njega tada biti jednina. Znala sam i to da ću se mnogo loše osećati, da će me boleti, ali htela sam to da vidim, da se suočim sa tim, u nadi da ću ga tad zaboraviti.
Nije znao da ću biti tu, nisam mu htela reći, ali sama činjenica da sam u KG-u dovela ga je do zaključka. Rekao mi je da će ona biti tu, ali sam se ponašala kao da mi je svejedno, što je, naravno, mnogo lakše preko poruke. Htela sam da odustanem od te ideje, da spasem sebe, ali bilo je kasno! To je sudbina i moje je bilo samo da je prihvatim.
Strah, ključno osećanje kada je on u pitanju. Te večeri izraženiji, snažniji, u pogledu ga nisam mogla sakriti, a osećala sam da me guši. Predložio mi je da se vidimo, da budemo sami negde u kuci, sto sam odbila sa gađenjem. Jesam bila njegova i jesam padala na njega, ali granica je morala da postoji. Znao je da me ima, ali nikada nije saznao u kojoj meri i koliko sam se lomila da mu to ne stavim do znanja. Potrudila sam se da sve što osećam sakrijem ispod šminke i osmeha, crnih stvari i uvežbanog, smirenog pogleda.
Ulazimo u kuću, a strah raste! Želim da se vratim, mrzim sebe jer i dalje koračam napred, jer i dalje želim njega! U sobi prvo što vidim jeste on i ona, i ništa me više ne zanima. Sedim i posmatram, ponaša se baš kao što sam i rekla. Ljubomorna sam mnogo, ali mi je u isto vreme i žao nje, žao jer ne zna sa kim je, jer ne zna da je hteo da bude sa mnom nemareći za to što je i ona tu. Gledam ih i bes raste, sa besom i nemoć. Odlazim do WC-a sa Kacom i na vratima srećem njih. On mi pruža ruku, gleda me direktno u oči i govori: „Ćao, Tijana“, iako sam mu rekla da se ne poznajemo na žurci. Nas četvoro pred vratima, moja ruka u njegovoj ruci i kao da sati prolaze. Upoznajem se i sa njom i oni odlaze. Potom mi je u prolazu stavio ruku oko struka, a onda mi je čestitao Novu godinu, na šta mu ja nisam ništa odgovorila, ne znam iz kog razloga, mozda zbog ljubomore, besa… ili jednostavno zbog njega samog. Iz ovo perspektive, čini se, da se baš dobro zabavio to veče, i svako sledeće provedeno sa mnom. Kada su otišli njih dvoje, osećanja su me stigla. Do tada sam ih čvrsto držala pod kontrolom, ali onda više nije bilo potrebe. Ljubila sam se sa Acom bezveze, da bih zaboravila na njega. Kući sam to jutro plakala, mnogo, slike su samo navirale, a suze su bile nezaustavljive, sa njima sam i zaspala.
Dešavalo se ovo mnogo puta, kazem da neću više, pa opet progutam reči i odem njemu. Bila sam jaka samo kad ga ne vidim, kad sam mu daleko, ali u njegovoj blizini, sam bila samo jedna zaljubljena devojčica koja naivno veruje da on i nije tako loš kao što izgleda, da ima dušu koju krije i čuva za nekoga ko će je znati prepoznati. Eh, duša… daleko je ona od njega!
Svašta se dešavalo, bez obzira što se nismo viđali često, godinu dana nije mali period. Pogotovo za nekoga ko nije mogao da zamisli da ode u taj grad, a da se ne vidi sa njim. Za nekoga ko je živeo mehanički do susreta, ko je disao za par poruka sa dobro poznatog broja, za mene koja sam videla samo Stefana.
Nije me lagao, sve sam znala… I da ima nju, i da se kocka, da ima problem sa njegovima, da ima još neke pored mene… Ali nije mi bilo važno. Prićali smo i sve probleme sam prisvajala, ne primećujući da se menjam, da sam zavijena u crno. Znao je da u meni probudi najgore i da izazove da isplivaju na povrsinu loše osobine, želje i misli. Želela sam da mu pomognem, da mu pokažem da ga zaslužujem, ali on nije želeo to. Osoba kao sto je on ne zna da voli, on koristi sve oko sebe. Da sam imala pare ostavio bi Anetu i bio bi sa mnom. To radi sa svakom. Juri pare, a ne ljubav. Laže, mnogo… Sve oko njega je laž, pa i on sam!
Teško mi je palo saznanje da je takav, da u njemu nema ni delića onoga što sam mislila da poseduje. Verovala sam da sam mu makar draga, ali izgleda da nisam bila ni to.
Kada se samo setim, koliko suza prolivenih zbog njega, koliko glupih izgovora samo da sam mu blizu, laži i bednog osećaja… Koliko želje i besanih noći. Ludih snova. Koliko propuštenih prilika… Ušla sam u fazu da ne prepoznajem svoj odraz u ogledalu, ali da mi je to ok, zbog njega! Ja nisam ja, više.
Naravno, ovo nije prvi put da pišem za njega. Svako osećanje sam pretočila u pesme, jer to radim kad osećam. Htela sam mu reći sve ovo, ali nisam, ćutala sam… Prvo sam ćutala jer mi nije stalo, a onda jer mi je stalo, potom sam ćutala jer sam želela svoje greške da zadržim za sebe, a onda je on progovorio…
1. 08. 2012- Poslednji pogled
Celo leto sam u Kragujevcu da bih mu bila na dohvat ruke.
Žurka na bazenima. Tada sam započela vezu sa Lazarom, a završila je sa Stefanom. Videli smo se i to veče, ali nije bilo ništa. Kratko smo stajali zajedno, a onda je on otišao. Poslednji put sam gledala te crne oči, stajala blizu njega, grlila ga. U tom trenutku to nisam znala, a nije ni on.
15. 08. 2012- Prekid
Tačno godinu dana od naseg početka. Trebali smo da se vidimo, čekala sam da se javi i od umora sam zaspala. Kada sam se probudila imala sam poruku od njega: „Mislim da je najbolje da se vise ne viđamo“. Kako? Zašto? Otkud to? Da nije ona saznala nešto? Što baš danas? Sva ta pitanja su ostala bez odgovora, jer nisam imala hrabrosti da mu ih postavim. Nisam plakala, valjda nisam ni bila svesna situacije. Onda je uveče usledila još jedna poruka: „Nemoj da misliš da je nešto zbog tebe“. I tada nisam mogla da izdržim, bacam telefon na krevet, padam na pod i plačem! Zato što me sve boli, zato što nisam htela ovakav kraj, zato što nisam dobila ono sto sam jako želela, njega, zbog koga sam godinu dana bila sama! Nisam mu odgovorila, nisam znala šta, a i nisam htele. Znala sam da će ga tako vise kopkati. Prolazili su dani, i ništa. Nije mi bolje, a ni gore… Tu je Lazar, da mi pomogne da ne mislim.
21. 08. 2012- Slucajno on
Želela sam da idem kući, nista me više ne vezuje za ovo mesto, samo patnja.
Međutim, morala sam ostati do septembra da bih dobila platu. Ubedila sam Katarinu da ide sa mnom do prodavnice da kupimo nešto slatko. Sećam se da sam na putu do radnje razmišljala koliko želim da ga vidim, samo iz daleka, da znam da je dobro. I Nebo se otvorilo. Na pešačkom prelazu, okrećem se i vidim ga, u kolima. On me nije primetio. Tresem se, nemam glas, plače mi se, ali neću pred Katarinom. To sam ostavila za svoju samoću, između četiri zida. Šaljem mu poruku, ne mogu da izdržim. Napisala sam mu da sam znala da će se ovo završiti, da mi je na neki način ucinio uslugu, da se nadam da je dobro… Njegov odgovor: „Nije do tebe. Jednostavno je moralo da se završi“. Jos mi je gore! Suze, suze i još suza.
Čestitao mi je rođendan, dan ranije, ali se setio. Iznenadila sam se. A onda, tri dana kasnije sledi iznenađenje, ali neprijatno. Kako je to sa njim obicno i išlo.
31. 08. 2012- Razotkrivanje
Iako mi je rekao da se nećemo više viđati, stigla mi je poruka: „Hoćeš da se vidimo?“ Želela sam, kao i svaki put, ali nisam… Plašila sam se da Lazar to ne sazna, da ne upropastim to zbog nekoga ko nije vredan, da ne pokleknem ponovo. Poruke su se nizale, bio je uporan. Na kraju sam mu odgovorila: „Javiću ti.“ Isti osećaj, mešavina osećanja, drhtavica, klecanje kolena… Par minuta posle toga mi je Aleksandra poslala poruku da je Stefan bio sa Ivanom kada mi je pisao, da joj je pokazivao poruke i da joj je sve ispričao, uključujući i brojne laži. Osećala sam se prodano, prljavo… Mislila sam da će ćutati, da će se sve završiti kako je i počelo… tiho i bez razloga, odjednom.
Toga dana sam morala mnogo da se pravdam zbog njegovih izmišljotina, da saznajem neke stvari o njemu, da ćutim i opet plačem. Izvinjavala sam se iako nisam kriva. Bedno sam se osećala, bila sam na stubu srama pred mnogo vecim grešnicama. Ali i to sam preživela. Stavila sam tačku, nema ga više! Dvolično mi se posle toga javljao par puta, ali sam mu stavila do znanja da ga ne želim.
Otišla sam iz Kragujevca, ali i dalje saznajem po neke informacije o njemu. I dalje priča o meni sa Ivanom, valjda ne može da se pomiri sa činjenicom da ga ne tražim. Navikao je da ga jure, a ja nisam takva. Kada me najviše boli, otići ću, tiho i bez reći… a priću ostavljam njemu, jer je to jedino u čemu je dobar.
Sećam ga se, gledam slike… Ali vreme čini svoje. Prolazi, proći će… Previše je bio tu, da bih ga tek tako zaboravila. Značio mi je, iako ja njemu nisam ništa. To i nije važno, jer ovde pišem o svojim osećanjima. Uspomene imaju samo oni koji su voleli, voljeni to zaboravljaju.
Ne želim da ga vidim. To ne bih podnela. Nisam toliko jaka. Ne mogu to. Zato molim Boga da njemu bude dobro, ali da nam nikako ne ukrsta puteve. Jednom sam gorela u toj vatri i preživela, drugi put bi bio fatalan.
Drago mi je što mi se desio, i što je to bilo tada. Sada znam da cenim pravu stvar i znam sta tražim. Nekada nam loši ljudi, upravo budu najbolja lekcija. Ja sam svoju naučila.
Kažu da se najduže pamte samo reči, događaji prožeti jakim emocijama, sa njim je svaki susret bio takav, zato su tekstovi za njega oličenje iskrenih i dubokih osećanja povređenog srca.
Valjda će doći neko ko će me naterati da zaboravim ovo i da ponovo verujem, neko sa manje strasti, a više ljubavi. Neko ko će želeti mene bez rezerve, sa voljom da ostane tu.
(ljubavne-price.com)
