“I onda ćeš znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranomsrca. Štedeći se … Učeći se kako ću najbolje voleti nju.. Kada je konačno nađem..”
“Ljudi su kao školjke, moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.”
“Napiši mi pesmu, molila je.. I nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem. A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leđima, kao tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam.. I tako.. Eto ti pesma, ludo jedna…”
“Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje i skrijem se u zaklon tvog uha, kao minđuša od duple tređnje… Al’ uspevam da još jednom odolim, da prošapućem da te noćas ruski volim… šta su reči, kremen što se izliže kad tad..”
“Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim.. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam…”
“Nešto sam načuo da sutra možda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve. Za sitan groš kupi me, razmaži te divlje kupine. Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih i ja ću za nas osedlati strah, a ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.”
“Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi niti znao da postoji i još shvatiš da je tamo neko danima, mesecima, godinama spavao, a nije plaćao stanarinu.”
“Sve ima svoje, kad mrzne i vri, kad menja boje.. kad vene i zri sve ima svoje… početak i kraj… Tame postoje da bi prizvale sjaj.”
“I uvek ostaje ona osoba koje ćeš ostati željan celog života i onaj strah dok brojiš pobede i poraze. Nekim pričama o ljubavi uvek fale poslednje stranice.”
“Pravog muškarca, s kojim ćete trajati, nećete prepoznati po izgledu, po diplomi, po inteligenciji. Onog pravog prepoznaćete po načinu kako vas drži za ruku, kako vas ljubi, kako vas grli – ni prečvrsto da ostanete bez daha, a ni prelabavo da nestanete bez traga. Pravi vas drži taman onako kako treba, da znate čiji ste.”
“Nekima se čini da su moje pesme iste. Shvatam ih potpuno. Meni su, na primer, one Ajnštanove pesme sve iste. Nismo svi svemu dorasli.”
“Ime mi je Đorđe Balašević. Prijatelji me uglavnom zovu Đole, Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži.”
“Ma, uzalud… Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu i svako to odredi kako ume: zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao… Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre ili kasnije… Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto gde će pristati.”
